Моћ страха!

-Граница ума и срца-

Страх је психичко стање које најдиректније твори поступке тела – њега производи људска душа и дух у њој, који је стални контролор поступака душе, дух је потсећа на обавезе са којим се душа упознаје пре настањења у телу човека. Она временом сраста са телом, постаје слаба у односу на тело, па му попушта или му дозвољава да чини и оно што није садржано ни у обавезама ни у правима са којима је упозната пре уласка у то тело.

Људи човека препознају по телу, јер је тело видљиви део целог човека који постане човеком тек приликом сједињења душе и тела, односно настањења душе у телу. Али: Командант тела је увек, и само, душа!

Тело је (створено) ради душе, а не обрнуто и оно се спрема унапред, после одлуке у какво ће се тело душа уселити.

Због ове несумњиве околности препознавања човека по телу, Зомби бића или Пали Анђели се не отимају о људску душу јер је она део самог Творца, већ се отимају за њено (душино) одело у облику тела, које када запоседну добију могућност илегалног деловања у нечему што је легално створено, уз малу корекцију која се састоји у гурању душе човека у страну и преузимање команде над телом.

Страхови људи су продукт размишљања њихове душе да ли чини онако како јој је одређено, односно тај страх настане у тренутку стицања уверења душе да је поступила супротно од одређених јој обавеза и права!

Страх је ОПОМЕНА!

Опомена да се преиспитају одлуке, да се преиспитају наредбе које душа издаје телу како би оно, као видљиви део човека, предузело конкретне мере у које спадају: Речи, наредбе, наговори, сугестије, назнаке чињења, оцене поступака других људи, узимање права пресуђивања поступака других људи и много других активности којим се једна душа препознаје кроз деловање тела којем командује.

Стање страха је специфично емоционално стање, стање опомена души,  које би душа да надвлада такође специфичним поступцима исказаним деловањем тела, као: Повишен глас приликом разговора, говора, одговора, врло приметна нервоза исказана знојењем, бледилом, црвенилом, сувоћом грла, променом гласа, потребом накашљавања, потребом за узимањем воде, ломљење прстгију, обухватање једне шаке другом, отресање руку, гримасе лица, немирно седење, покушај нападне мирноће у којој се не успева, исказивање необраћања пажње на критике поступања тог тела и много другог што и сами свакодневно уочавамо у различитим ситуацијама.

Страх је увек вишеслојан – што је компликованија комбинација која је изазвала страх, то је више слојева тог страха.

Људи који се баве једноставном пословима имају уобичајене страхове, нормално присутне код сваког човека и ја овом приликом немам намеру да говорим о њима.

Овде ће бити говора о душама и њиховим телима, које су многи други људи из неких разлога у оквиру одређених поступака изабрали и овластили да врше  неке послове уместо њих – нпр.: Избора делегата, посланика, председника и сл.

Код оних изабраника народа који се држе датих обећања, а обећања су дали по основу свог промишљања и закључка да су они добри, који су о својим закључцима обавестили бираче пре него што их они изаберу стање страха је скоро неприметно, само у назнакама да се не погреши у техници реализације датих обећања заснованих на њiховим промишљањима и закључцима.

Они немају страха јер не лажу, њихова душа не трпи претеће опомене духа кји влада душом, јер душа чини оно са чим се дух раније сагласио.

Али, ако је у питању превара давањем лажних обећања са циљем који није познат онима који су га изабрали, односно ако је у питању сложена комбинација типа једно мисли, друго прича, треће ради и ако је та комбинација у вези са више различитих страна чији су интереси различити, дух као контролор и чувар душе се покрене, опомиње и та опомена је СТРАХ онога који је одступио од онога што су прећутно усагласили душа и дух и тако усаглашено дато на извршење телу.

Тај страх је несумњив, он је оправдан, он се не може прикрити, он се уочава на неки од описаних стања тела које манифестује унутрашња збивања у души и духу!

Тело се припрема да негде оде и поступи онако како је то душа дефинисала, крадом, не питајући и не слушајући контролора-духа те душе!

Душа размишља о свим елементима од значаја за поступање тела у оквиру извршења нечег што је превара, у односу на обећано, и тиме се углавном оптерећује у мери да и не примети када душа буде стављена под контролу духа који јој не може ништа у смислу забране поступања на начин који је одлучила, али је опомена духа равна забрани таквог попступања, и јасна назнака каквом наградом ће душа бити почашћена због непоступања по налогу који јој је дат, а на који је дух само опомиње.

Значи: Човек, кога чини душа и тело у којем је, једино је слободно биће у целој Васиони, јер су слободно да се одлуче да поступа добро или лоше – она, душа, прима опомене, али оне нису забрана!

Онај који је под опоменом увек је уплашен.

Ја сагледавам Србију и оне који су изабрани да њоме управљају и сагледавам известан број људи, и њихових душа, који су задужени да вољу тих изабраних управљача спроводе – министри, начелници, команданти.... сви омеђени у вршењу својих послова сопственом душом и њеним духом као контролором, правилима рада, наредбама претпостављених, сагледавајући њихов страх како бих се оријентисао у закључивању о мери њиховог одступања од онога што би они требали да чине.

Више пута сам описао једно врло неуобичајено стање наших главних државних управљача – Николић, Вучић Дачић – који наступају у свему као да су живи, а пре нешто више од годину дана су кроз званично опело свештених лица брисани са списка живих људи - тај обред када су у питању праве физичке смрти служи да се душа која је управо напустила тело, а не би да оде од њега, обавести да је сједињеност душе са телом које је напустила, окончано, те да се препусти водичима који је одређеним путем воде на одређено место, ради добијања других задатака заснованих и на искуствима које је стекла боравећи у телу из којег је управо изашла.

Ова тројица су физички живи, њихове душе су примиле обавештење о раскиду везе са телима у којима су биле, без да их је било ко насилно терао из тих тела – али обредом опела који се не може ни поновити ни опозвати, души је стављено на знање да се на њене активности у том телу више не рачуна, да је црта подвучена, да је Дупла Књига Небеска затворена, те да ће се отворити када се те опојане душе и њихова тела и стварно раздвоје.

Дух сваке од овако опојане душе је ово обавешетње примио к знању и он више не улаже превелики труд у корекцију поступака душе – он ју је ставио у стање сталне опомене, што ће рећи у стање страха и склонио се у страну.

Душа под поменом је као учинилац неког кривичног дела за које је добио условну казну, која подразумева активирање извршења досуђене казне за случај понављања истог или истоврсног другог кривичног дела и то осуђеника чини много обазривијег и много му је теже него да је отишао у затвор и одслужио досуђену казну.

Он живи у страху да се не сложе елементи под којим ће извршити нешто што би га одвело у затвор.

Душе ових опојаних, Николића, Вучића и Дачића су у стању описаног за условног осуђеника – од њих се, будући да се нису повукли са функција, очекује да поступају као да су без те условне казне, али они то не могу!

Због тога неусаглашеност у поступањима, до мере да се питамо да ли је то тај Дачић који свака два дана мења своје изјаве о ЕУ и Русији, да ли је то тај Вучић који најави јуриш на неке генерале полиције због наводног криминала, па онда смени неког задуженог за саобраћај,  који са криминалом има врло мало додира, затим све заборави па жестоко брани нешто зашта није ни надлежан ни стручан, али га страх на то тера, потом се спрема на пут у Немачку не водећи рачуна о ономе шта раде остала двојица опојаних – Николић зове Белоруса, Дачић Руса, а он, Вучић, иде на преговоре са Американцима у Немачкој.

Не усаглашавају се у поступцима, немају јединствене ставове, не уређују динамику поступака, мере и циљеве, већ тумарају час лево, час десно, све бежећи по малим местима у којима су људи мање информисани, тражећи тамо лека својим страховима, покушавајући да се поистовете са неким који су им били идоли – сломише се сад око одлазака у мала места, бежећи од Престонице у којој сваки има државни кабинет и у којој сваки има обавезу усаглашавања поступања.

То стање рада под опоменом - страхом, врло је опасно за њих и за нас у чије име поступају онако како нам нису говорили у време када су нас наговарали да их изаберемо као своје заступнике.

Превасходно је то опасно за њих.

Вучића ће у Немачкој питати откуда сада у Београду, Белорус и Рус, тражиће од њега да искористи право Председника Владе и заведе ред, што подразумева дисциплиновање и Дачића и Николића – Дачић је веома уплажен и тужан, престао је и да пева, труди се да задржи изглед неког веселог и безбрижног што му не успева, променио причу, али му Сергеј Лавров, сигурно као смрт, долази у други понедељак, дотле ће Дачић да буде више мртав него жив, због страха шта ће му се потом догађати.

Да одступи од позива не сме, јер му је то једино брвно преко набујале реке, преко којег би се можда могао спасити.

Али сада сумња у то и, храбрећи себе, иде по малим местима да му тамо поврате храброст кроз аплаудирање оних који мисле, или се праве да тако мисле, да је он заправо његов духовни отац, С. Милошевић.

Николић, један од опојаних, гради себи приватниу цркву, пресабира се као конвертит и кривоклетник, прерачунава се, гледа како га изгурава са било које значајне позиције владара онај са којим се удружио против заједничког кума, В. Шешеља, види да ће нам кола ускоро убрзано кренути низбрдо, па проба и он да држи неко брвно којим би можда могао да се спасава идући као Русуји.

Он, Николић, човек који живи као да је под условном осудом, а јесте под њом по основу опела, зна у какав га проблем уводи Александар Вучић - они се врло добро познају, зна какву ће позоришно-медијску представу Вучић да приреди када се буде вратио са «Историјског Поклоњења» нашим џелатима у Немачкој – зна Николић да у својим рукама има механизме државе којим све може да доведе у ред, али будући да је моћ страха превелика, он неће ништа предузимати, ћутаће, одрекао се странке, предао ју је Вучићу, нема никакву организацију иза себе, оформио је Кабинет од фотографа и сличних стручњака, који му сада не могу бити од било какве помоћи и чекаће расплет који може да иде кроз две цеви: Законито распуштање владе, формирање нове владе или опет циклус ванредних избора, са опасношћу гурања укупне ситуације у хаос и насиље у којем им ништа није гарантовано – што су они, наравно, и заслужили, али не и ми остали.

Дачић и Вучић с беспомоћни!

Николић има сташно велику моћ која се црпи из околности да је он изабран под својим именом и презименом, али и страшан хендикеп што не сме да предузме било шта, што се окружио људима којима чини  или враћа неке услуге – а Видовдан је ту!

То је онај дан у којем  Срби радо вежу својим владарима руке на леђа!

Вас тројица под опоменом и у страху, не чекајте Видовдан – радите нешто, ти Дачићу се склони јер не смеш да чиниш било шта, Вучићу, или постани Вук или се скалњај, а ти Николићу – е, ти немаш право на склањање, немаш, неће ти се дати, ти си једини са правом као силом, користи своја права и пробај да се понашаш као да си и даље жив, као да твоја душа има контролора, ниси мали, знаш, пресабери се па ризикуј, а о томе си требао да мислиш када си скоро на силу дошао у позицију да те бирамо, кроз штрајковање глађу!

Пази се да ти сада стварно не дође то стање гладовања.

Опредљуј се, последњи воз ти стоји у Пионирском парку, ускачи, ако оде, остаје ти само пешачење.......    

 

У славу свете Тројице – у славу силаска

Светог Духа на ученике Исуса Христа!

Драгољуб

Постављено 08.6.2014.г. у 13,30 ч.