Ко би да опет убије србског цара?

-Кога се србски цар боји-
 

Наша два-три истовремена  цара, са често измењеним улогама, у скоро једнаким временским размацима обавештавају нас о сопственој угрожености, о неповерењу у тајне службе којим су команданти, жале се и на специјални рат који се води против њих, преко дневних листова које су сами створили или профилисали, све тако купујући по неколико дана наших живота, у којима се бринемо о томе ко опет жели да нам убије цара, уместо да се питамо шта и како та два-три наша цара раде (Дачић, Вучић, Николић) и да ли је то што они постижу вредно наших, а и њихових,   живота, нашег стандарда живљења и на крају и нашег стрпљења да чекамо да се они умију, прогледају, па крену како треба…

Врло продавана мајица у Србији је мајица са натписом „Не јебем живу силу!“- опасан је то натпис на грудима углавном младих људи и опасна и последња опомена царевима да пазе шта раде.

Стављањем такве пароле на предео срца, носиоци истих мајица јавно се опредељују за једини страх од Бога, када објављују да им људи нису ни узори ни команданти, када објављују да се живе људске, видљиве  и материјалне силе не боје, када објављују да им је преостао још само голи живот, када објављују да су апсолутни слободњаци независни од било чега материјалног, што су желели али им није дато, сагласили се са немањем тог материјалног и стали под барјак самог Живог Бога.

Довели се тако у стање описано у Историји Срба од Милоша С. Милојевића, као стање од којег су сви србски непријатељи, неколико хиљада година уназад, бежали као ђаво до крста, јер су Срби који су јуришали били у уверењу да ће њихова душа наставити да живи и по одласку из њиховог тела - била је то нека невиђена и луда храброст, која је побеђивала све оне који су бринули о губитку и материјалних добара и саме душе.

Садашњи носиоци пароле „Не јебем живу силу!“ су из дебелог слоја пепела изнели малу жишку и распаљују је, распалили је и она греје и њих и друге. О том стању духа Срба треба да брину ова два-три тренутна србска цара са тајним улогама које им спремају странци, без нашег одобрења, које они можда и прихвате, али ако то буде, сами су криви за сигурну пропаст улога које су им намењене.

Свет се плаши на сваки покрет и шушањ који изведе Америка или Русија, Срби их се не плаше, јер се и њима супротставе том паролом.

Са Американцима и злочиначким државама које су им се придружиле 1999.г. Србија је ратовала и није изгубила, преварена је после рата тако да је оно што је у рату сачувала на оловку и потпис изгубљено!

Ми се Америке не бојимо, све што су ђаволови амерички војници знали на нама су применили и ништа - и они  спадају само у живу силу коју ми уопште не је….!

Русије се не плашимо, и њима можемо да кажемо да су само жива сила и ништа више. Ми се не бојимо ни Чечена ни других муслимана које Руси цене и уважавају до сопственог понижавања (Чечен, Кадиров, за кога сматрају да је много моћан и коме се толерише стварање исламске државе на тлу Русије уз његове изјаве о верности руском цару, а Руси заборављају на постојање Куран замки).

Ти који не је.. живу силу својом вољом су на различите начине помагали рад непостојећег руског Црвеног оркестра који је овде остао иза руске Црвене Армије која је ослободила Србију и исто тако су својом вољом престали да га снабдевају информацијама од којих је зависило постојање тог Црвеног оркестра, па је он ПРЕМИНУО, а потом васкрсао и наставио да ради на исти начин само сада као Србски оркестар, у којем су музичари који се једино боје Бога, али и Њега врло мало, будући да су научени да раде онако како се Њему свиђа, па је страх непотребан, који немају човека за команданта и који носе мајице са паролом „Не јебем живу силу!“, који ће расположиве информације са Балкана и широм света, достављати само у двосмерном саобраћају са државама за које се процени да су од користи Србији!

Без трунке страха, устручавања или било каквих снебивања, извучена су инфузиона црева и Црвени орекстар је издахнуо. То је било изненађење-шок за Русе који од како су престали да буду Срби имају за команданта-човека, па не разумеју како то да неки од Срба не падају у несвест од страха или среће када им се догоди да пију чај са неким КГБ генералом, губернатором или неким из администрације руског цара….

Србе то уопште не занима, слушају шта причају, како причају, а потом их охладе тако да се ови не освесте ни до Москве.

Једном приликом сам и сам био у разговору са двојицом старих  и једним младим КГБ високим официрима, били  у посети друговима-партизанима, делили су медаље са ликом Ј. Б. Тита, који је руски народни херој, нама Србима делили Тита(!!) и тако своју посету избрисали из нашег сећања јер је то била посета руских диносауруса који у Бога не верује, а тај млади је упијао знања јер је он генерација која сада влада Русијом.

У једном тренутку је млади пуковник КГБ тражио чист лист папира, дат му је, на којем је цртао релеје и антене мобилне телефоније све покушавајући да нам објасни какве су све техничке могућности  прислушкивања и лоцирања корисника неког мобилног телефона, и у највећем његовом замаху, када је умислио да нам је запленио пажњу, један од нас је махнуо руком, замолио да нешто каже и рекао:

Знате господине пуковниче, чули смо и  ми за те могућности али ми немамо времена ни воље да то изучавамо ни да се томе супротстављамо, ми смо модификовали до данас непроваљену комуникациону шифру Коминтерне, шифроване папире носе курири, аутобусима или приватним аутомобилима, и када је прочита онај коме је намењена он тај папир запали. Јесте ли ви изучавали ту Коминтернину шифру-питао га је, а он је изненађено бленуо и као да је први пут чуо за постојање тако нечега.

Други од нас је рекао да ако немамо могућности да шаљемо курира то уредимо преко голубарских организација које негују и гаје и голубове писмоноше – неколико јата је покрило целу Србију… и потом је млади пуковник  одустао од намере да буде главни, наслонио се и слушао.

Тај други му је тада из свог мобилног телефона одвојио да види неколико младих и лепих девојака које је представио као разбијачице шифри које се ипак чувају у главама људи, зар не?

 Питао је потом пуковник да ли Србији требају „Камаз“ камиони и нови трактори, рекли смо да нам требају, али да прво зарадимо паре продајући им храну која тамо код њих не успева или су заборавили да је производе, па кад се то деси тражићемо понуду и за тракторе..

У свету постоје само три важна цара и то:

3. Амерички;

2. Руски;

1. Србски.

Нека се нико не изненади ако се приликом наговештене посете руског министра иностраних дела, Лаврова, за почетак новембра 2015.г. у Београду нађе и амерички министар, како би са србским царем договорили техничка питања око примене Техеранског споразума из 1943.г. који се тиче Балкана, нека се не изненади нико и ако се потом приликом посете Димитрија Рогозина на брзину уговори све што је неопходно за дотурање потребног оружја у Србију, како би она могла, и имала чиме, да запоседне своје југозападне границе, које су и границе руске утицајне сфере по Техеранском споразуму, по којем је цео Балкан руска зона.

Тада би Срби опет могли да кажу „Трст је наш!“.

Ово око победе усташа у Хрватској је добра по нас Србе, треба да се договарамо са оним који могу договорено да испоштују, а они су ту спремност већ одавно истакли, јер виде да без договора са Србима не могу да опстану. Овде се не мисли на оно мало преосталих Срба у Хрватској, нити на Србе избегле у Србију, мисли се на договоре са Србима-Србијанцима. Иста ситуација је и са косметским Шиптарима, и са њима ће се направити договор, и они негде морају да живе, али ће се оделити једни од других и живети на принципима интересне повезаности са Србима.

Срби из Хрватске, из Црне горе и са Косова и Метохије, биће поштеђени напора  рада у државним органима док не прође период надгледања пуштања жила у Србији, кроз неколико генерација, јер су дедови ових садашњих Срба из Хрватске, избеглих у Србију служили у Аустроугарској војсци и починили страшне злочине над Србима у Мачви и другим крајевима Србије… да то зарасте, да се види да је то била грешка, или да се види да није била грешка, али свакако да будемо на чисто са њима.

Срби са Косова и Метохије, ови избегли, вољно и невољно, знају какви су и они не треба да се жале на рокове од неколико будућих генерација које ће бити надгледане. Олако су многи уновчили ситуацију  на К и М, па зашто не би то поновили ако буду у сличној ситуацији и у Србији?

Постоје три Србије – једна Небеска која је и највећа где живи много више Срба него у ове две земаљске. Друге две су у данашњој Србији, једна је званична коју представља власт са својих милион запослених и још толико интересно повезаних лица са њима, који на сваким изборима, из својих личних интереса, бирају останак ове власти у Србији.

Остатак је неорганизован, без новца и ситуација би тако ишла до коначног слома Србије. Али! Е, то али је разлог због којег се треба и надати и борити.

То али, то је паралелна Србија која живи у оквиру ове званичне, то су они са мајицама „Не јебем живу силу!“ то су музичари из бившег, непостојећег, руског Црвеног оркестра који су оформили чисто Србски оркестар, то су они многобројни Срби из садашњих органа власти спремни на борбу и за друге и за Србију, то су оне разбијачице шифри, то су чланови Братства „Срб и ја“ то су чланови Групе „Србих-888“, ту су чувари моштију Светог Саве, ту су и чланови свете лозе Немањића, којим по свим правилима припада престо свих Срба, сада названим и Словенима, и Русима, и Пољацима и свим другим, то су и они који су прогледали, то су и они који би радо видели сва три наша цара да висе о бандерама, али ту је и трећа Србија, она паралелна која је у саставу ове друге, не види се, она је паралелна, и она посредно управља и надгледа ову званичну, пази да не направи непоправљиву штету, одабира кадрове који ће преузети власт и она се рве и на неки начин и такмичи са страним службама којим би можда опет могло да падне на памет да убију неког од наша три цара - та паралелан Србија то неће дозволити!

Не што мисле да би била штета да им се свима или неком од њих то догоди, већ што је у питању част и стављање на знање да Срби брину о Србији, друго је што ми немамо времена за церемонијал сахране, дане жалости, нове изборе, нових 100 дана за неку нову владу, време се убрзава, догађаји се згушњавају и ми све  морамо имати на чисто у наредних 100 дана, са нашим живим царевима који ће наставити да раде – али сада само по законима, који ће да нам положе рачуне за свој рад. И ништа више, али ништа ни мање.

Не брините се Дачићу, Вучићу и Николићу, пазите шта чините, а за протекло ћете накнадно давати објашњења. Значи: Нико неће моћи да убије нашег цара!

Не дајите им своје време и сажаљење када се опет прихвате замајавања Срба како су угрожени, то једноставно није тачно, а сасвим је друга ствар у каквим су све приватним ангажманима са које-каквим сподобама, то се нас уопште не тиче.

Они морају да раздвоје државно и приватно и док то не учине ништа им се неће догодити у смислу угрожавања живота.

Хало, вас тројица царева, царујте!

У славу Команданта Небеске војске, Светог Арханђела Михаила! 

Хвала  непријатељима Србије-Американцима, који су нам омогућили овај начин борбе за преузимање власти у Србији.

 

Др Драгољуб Татомировић

Доктор права-криминолог и теозоф, Заставник Братства „Срб и ја“ оформљеног у Организацији „Команда-540“ која организује ненасилно преузимање власти у Србији, користећи своја два блога као Блог-топове.