Дрога је ипак само роба!

–Конкуренције и њихово уклањање-

Прошло је више од годину дана када је започет Америчко-Руски рат трговинским санкцијама. Резултати су скоро бољи него да је дошло до неког директног сукоба, тенковима, ракетама, авионима. Они који су тај рат започели, увиђају и сопствену штету, па тихо, и у мраку, укидају те санкције, захтевајући од свих осталих гвоздену дисциплину у њиховом спровођењу….

Показало се колико је у свету произвођача нафте и гаса важна Швајцарска са својим прецизним мерним инструментима, Канада са специјалним алатима за бушење дубоких рупа из којих се вади нафта и гас, колико је битна Кина са својим ретким металима, или Русија са ракетним  моторима без којих амерички сателити остају у хангарима.

Сви ти производи су само, ипак, трговачке робе на којима се заснива зарада, политика, уцене, глобална престројавања и о њима се спорадично пише, свакако много мање него о заплени неколико тона хероина, односно кокаина, посебно у Србији, која се упетљала у кокаински бизнис моћних појединаца па више не зна како из свега да изађе, не зна да ли јој толики надзор - када је у питању ова трговинска роба, велике инвестиције, велике добити и спремност на освету за губитак те робе, односно добити - више штети или користи.

Рат на Косову и Метохији са Шиптарима је започет 1990.г. када се некоректним поступцима Срба-трговаца хероином урушио од давнина изграђен систем промета тим опијумским дериватом.

Због интереса кријумчара из централног дела Србије изгубљено је 15% државне територије. Упетљавањем и доприносом урушавања кокаинских путева и трговине ризикујемо погоршање односа са битним људима који су значајни у политикама својих држава, па онда неће бити никаквог чуда ако се „из чиста мира“, за нас обичне грађане из непознатих разлога, уруше односи између Србије и неких држава, односно између нашег владара са безброј пријатеља широм света и владара тих држава, које је он назвао својим пријатељима.

Србија, као по неком неписаном правилу, се нађе у свему томе, као што се нађе у трговини оружјем, и поредећи шта раде наши и страни произвођачи воћа и поврћа, као да се води рат за територију на којој ће се огромне количине кокаина заменити нечим другим – а то нешто друго је добри стари познати јефтини хероин, који нам је на дохват руке – Истанбул је највећи транзитни трговачки центар хероина који се вози авионима, друмским превозним средствима, као и системом мрава - транспортом огромних количина издељених на многи преносилаца, по 1-5 кг, уз стално одржавање уобичајених транспорта од 20-50 кг који када се пребаце на Косово или негде у Србију, нарасту до позамашних неколико тона.

Србија, Косово, као и сама Европа је премала за све те количине из Истанбула, уз велике количине кокаина  који се уз учешће Срба, као кријумчара и ангажованих као државних полицајаца који надгледају промет кокаина на светском нивоу, који се углавном бродовима притерује ка обалама Европе.

И шта се тада чини?

Када једна групација смета другој на истом простору, када једна групација својом робом истискује ону другу са територија које су запоседнуте, или се планира њихово запоседање – уводе се специјалне санкције, којим се настоји елиминација         противника.

Како?

Ценом робе која се нуди, условима плаћања, сигурношћу испорука, обезбеђењем прања новца и свега другог што они други не желе или не могу да понуде.

У питању је борба за тржиште оних који Европу снабдевају кокаином и оних који  су је до пре неколико година   снабдевали хероином, па били истиснути.

Производња хероина је много озбиљнија у смислу организације и могућих количина, из Турске, Сирије, Авганистана и других држава  у којима се то смата уобичајеним занимањем, односно производњом.

Хероин против кокаина!

Укључене државне  полиције, новац је тај који чини да те трговачке робе буду приоритет, посебно ако се уклањањем оних са кокаином отварају путеви за робе пријатеља који су моћни па се од њих очекују неке друге важне услуге… Ми из Србије смо се вазда петљали у туђа посла, раубовали се радећи на заштити Европе од хероина, сада и од кокаина, све се додворујући највећем снабдевачу Европе хероином из Авганистана и још неких држава, рачунајући на политичку подршку, све заборављајући да су организације продаје било које робе укључени многи моћни људи, да су уложене огромне суме новца, да се сваким губитком робе-дроге не губи само улог већ и планирана добити и све то може у неком тренутку да нас скупо кошта – они који су изгубили учиниће да онај за кога процене да је одговоран за те губитке, буде кажњен – не новчано, него на начин који ће га највише заболети.

*Ко чисти трговце кокаином?

*За кога?

*Коме се отварају могућности за обнову хероинских траса и количина?

Ко нас тера у маказе између тих трговаца, зашто се ми не организујемо да превасходно штитимо своју државу и своју децу и свој народ од ових отрова, односно зашто ми не надгледамо оне који би хероински или кокаински новац могли преко неких  лажних инвестиционих фондова да оперу кроз инвестирање у Србији?

Зашто ми без икаквог разлога, ако разлог не постоји, а ја бих хтео да верујем да он не постоји унутар Србије, љутимо  моћнике?

Зар смо само ми одговорни за илегални промет опојних дрога у Европи и свету?

Да сам ја непосредно одговоран за овакву активност наше државе, лако бих дошао до одређених потврда о умешаности у кријумчарење кокаина односно у чишћење путева за транспорт хероина, неких држава  кроз праћење и анализирање догађаја које неке стране државе инсинуирају  Србима и Србији, надгледао бих шта се догађа око главних хероинских пунктова у Турској… распитао бих се ко се у исто време нашао у неким државама код истих трговаца и припазио бих и на њихове међусобне контакте, као и на друге њихове контакте, који су заправо књига у којој је све записано.

У своје време сам све то морао да обављам преко једног фиксног и једног свог кућног телефона, сада је лако бити полицајац, само још да  има неко ко нам верује и ко хоће да нас информише, а тада су хтели, јер сам пролазио њихове строге провере.

Али, сада је и тешко бити полицајац, они уместо да раде само по закону, морају да држе отворене четворе очи и уши, да пазе да њиховим радом не оштете неке интересе и оних од којих зависе, али је то већ друга прича, овде више пута и начета и докрајчена.

Пазимо се – они који чисте су увек и најпрљавији, од штале до канцеларије инспектора…. Пазимо да због нечега опет не изгубимо 15% неке своје територије, све штитећи неког појединца, неку државу или чистећи у очекивању да нас неко потапше по рамену.

Драгољуб

Постављено 02.6.2015.г. у 11,15 ч.